Diskriminacija i afirmativna akcija

Diskriminacija u Srbiji je odavno jako rasprostranjena pojava. Pošteno je reći i da to nije slučaj samo u Srbiji i da je jako slično i u regionu, pa i u drugim državama koje se baš i ne mogu pohvaliti razvijenošću.

Pre više godina, kao direktor Udruženja studenata sa hendikepom na B92 blogu objavio sam tekst. „Pivo za jednakije“ (http://blog.b92.net/text/1234/Pivo-za-jednakije/ ). Tada, kao direktan povod za tekst bila je diskriminacija u jednom kafiću u Kraljevu, gde je čovek došao, naručio pivo, popio pivo, platio pivo i bio zamoljen da izađe. Verovatno se to prilično često dešava kada neko malo pretera sa količinom piva ili neke druge „vatrene vode“ pa bude zamoljen da izađe, ali ovaj put to nije bio slučaj. Ovaj put, su razlog bila njegova kolica. Prosto neko je procenio da će uskoro biti gužva, pa da je za njega najbolje da on ode. Ovaj momenat je nešto što mene jako nervira.

Jedna od najvećih uvreda za mene lično, a verujem i za dosta drugih je kada neko bolje od mene zna šta ja želim, hoću, mogu, treba da radim i slično. To je nekako jako jako bezobrazno, a i prilično diskriminatorno. Ljudi sebi previše daju za pravo da donose zaključke tog tipa i u nečije ime, pa i neke odluke na tu temu. Povod za ovo u svakom slučaj nije bila loša namera, već veliko neznanje. Usled neznanja mnogi prosto zaključe da tako treba. Pored neznanja tu su i brojne i velike predrasude, pa je u našem društvu u stvari normalno da je neko ko ima neki oblik hendikepa u stvari jadan i da mu nekako treba pomoći. Usled te želje da se pomogne prave se i velike greške.

Više puta sam lično bio u situaciji da sa nekim prijateljima i prijateljicama koji koriste kolica treba da pređem ulicu. Tada neki slučajni prolaznici prosto „kidnapuju“ tog mog prijatelja ili tu moju prijateljicu kako bi ga/je prevezli preko ulice, jer su nekako zaključili da ta osoba ne može to sama da uradi, a još manje da ja, koji hramljem kada hodam, mogu da im pomognem, naravno ukoliko im neka pomoć treba u tom momentu. Jako mali broj njih pita da li je pomoć potrebna. To nekad može da bude i potpuno bezazleno i prilično smešno, ali u nekim situacijama zna da bude i jako opasno. Zanimljivu brošuru na tu temu možete videti na linku: http://www.ush.rs/images/Publikacije/Files/bonton.pdf

Jedini način da se ovakve stvari manje dešavaju je da se utiče na podizanje nivoa svesti o diskriminaciji, o položaju osoba sa hendikepom u našem društvu i o tome na koje načine neko može da pomogne, naravno ukoliko je to potrebno.

Ranije kroz aktivno bavljenje položajem osoba sa hendikepom u društvu, a kasnije i u drugom poslu i u privatnom životu, to podizanje nivoa svesti mi je uvek bio jedan od osnovnih ciljeva. Bilo da se radi o nekim projektima, bilo kakvim aktivnostima, na bilo kom mestu, u bilo kojoj situaciji, u redovnim životnim aktivnostima uvek sam se trudio da nekako edukujem svoju okolinu. Znam da su to mrvice, ali sve te mrvice treba da daju neki kakav-takav pomak. Nizak nivo svesti i veliko neznanje često prouzrokuju diskriminaciju, au najboljem slučaju smešne situacije (o nekim anegdotama na tu temu u nekom od sledećih tekstova). Tako se dešava da ljudi sa hendikepom negde ne mogu da uđu, sa nekih mesta bivaju izbačeni, u nekim zanimanjima ili sportovima nisu dobro došli. Sa druge strane, u nekim situacijama osobe sa hendikepom bivaju „povlašćene“ po osnovu hendikepa. To možemo da nazovemo i „afirmativna akcija“ kada se tim nekakvim „povlasticama“ osobi sa hendikepom daju jednake ili bar slične mogućnosti. Potpuno je ispravno kada se tim „povlasticama“ osobi sa hendikepom pruža mogućnost da na neki drugačiji način ili u nešto drugačijim uslovima, ukoliko se ne ulazi u promenu same suštine, omogući prilika da postigne zacrtani cilj, ali nikako se ne sme menjati suština. Meni se na fakultetu jednom desilo da mi profesorka na ispitu kaže da nije to baš za šesticu, ali da eto, obzirom da hramljem, ona će mi malo progledati kroz prste. Moj stav i odgovor na tu njenu opasku nisu bili baš prijatni. Na kraju sam je zamolio da mi vrati indeks i napomenuo da ja imam dečiju paralizu, ali da ta moja dečija paraliza nema znanje koje je meni nedostajalo da dođem do prelazne ocene. Međutim, znam i druge situacije, pa i neke ljude sa hendikepom kojima je takva situacija odgovarala. To je u stvari takozvana „medveđa usluga“. U takvim situacijama osobe sa hendikepom, pored svog hendikepa koji već imaju, dobijaju i novi hendikep u obrazovanju. Naravno, sve ovo ne mora da se odnosi samo na obrazovanje, ali u svakom slučaju sve te afirmativne akcije mogu i treba da budu podrška ka izjednačavanju mogućnosti, ali nikako ne smeju menjati suštinu, spuštati bitne kriterijume. Edukacija jeste ključna i pre svega mi, koji imamo hendikep, moramo da edukujemo svoju okolinu, rođake, prijatelje, pa i društvo u celini. Mi smo ti koji moramo društvu i državi dati smernice kako da što brže napreduju na tom putu, kako bi što brže shvatili koncept antidiskriminacije i izjednačavanja mogućnosti.

Na kraju, za mene jako važna stvar je da antidiskriminacija mora biti univerzalna. Odnosno diskriminacija je diskriminacija bez obzira na koju se marginalizovanu grupu, ili bilo koje lično svojstvo odnosi. Podjednako je loša diskriminacija po osnovu hendikepa kao i diskriminacija po odnosu roda, seksualne opredeljenosti, boje kože, veroispovesti ili bilo čega drugog.